Konačna presuda Stanišiću i Simatoviću izrečena je 31. maja 2023. godine čime je zvanično završen najduži sudski proces u istoriji Haškog tribunala, koji je trajao puna dva desetljeća.
“Ovo pokazuje da se nije radilo o građanskom ratu, nego o međunarodnom sukobu u kojem su veliku ulogu igrala politička rukovodstva susednih zemalja”, izjavio je Serž Bramerc, nekadašnji haški glavni tužilac, nakon osuđujuće presude nekadašnjim čelnicima Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću pred Međunarodnim rezidualnim mehanizmom u Hagu, naslednikom Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ, Haški tribunal).
Ta, konačna presuda, izrečena je na današnji dan, 31. maja 2023. godine. Time je zvanično završen najduži sudski proces u istoriji Haškog tribunala, koji je trajao puna dva desetleća. Obojica su osuđena na po 15 godina zatvora.
Uloga RDB Srbije u slučaju Stanišića i Simatovića, o kojima se ovih dana u javnosti isključivo govori u kontekstu njihovog eventualnog prevremenog puštanja na slobodu, ključna je za dokazivanje direktne povezanosti zvaničnog Beograda sa ratnim dešavanjima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Prema nalazima Tribunala, uloga RDB-a ogledala se u logističkoj i finansijskoj podršci, jer je utvrđeno da su srpske državne službe bezbednosti bile integralni deo ratnih operacija kroz pružanje logistike, finansiranja i obuke. Presuda se odnosi i na kontrolu navodnih paravojnih formacija,jer je direktno povezala vrh srpske RDB sa jedinicama kao što su „Arkanovci“, “Crvene beretke“ i “Škorpioni”.
Jedan od najvažnijih zaključaka suda jeste da ove takozvane paravojne formacije nisu bile grupe „nekontrolisanih dobrovoljaca“, već su delovale kao deo šireg državnog aparata Srbije. RDB je preko ovih jedinica bio uključen u operacije koje su za cilj imale etničko čišćenje na teritorijama BiH i Hrvatske. Pritom, Služba nije pružala samo tehničku pomoć, već i komandnu podršku snagama koje su vršile zločine na terenu.
Dakle, dokazano je da su “Arkanovci” (Srpska dobrovoljačka garda), “Škorpioni” i Jedinica za specijalne operacije, poznatija kao “Crvene beretke” bile pod kontrolom Službe državne bezbednosti Srbije.
Značaj ovog slučaja leži u tome što su Stanišić i Simatović prvi visoki funkcioneri srpskih službi bezbednosti koji su pravosnažno osuđeni za zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, čime je i de facto dokazana duboka umešanost bezbednosnih struktura Srbije u ove ratove. Nasuprot zvaničnom narativu da “Srbija nije bila u ratu”.
Hronologija
U seriji hapšenja koja su usledila neposredno nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, nakon što je proglašeno vanredno stanje i pokrenuta policijska akcija “Sablja”, privedeni su i bivši šef RDB-a Jovica Stanišić i njegov pomoćnik Franko Simatović Frenki. Đinđić je ubijen u atentatu ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu 12. marta, a Stanišić i Simatović su uhapšeni sutradan, 13. marta 2003. godine.
Privedeni su pod sumnjom da su ugrozili bezbednost zemlje i ustavni poredak. Odnosno, tadašnje vlasti su verovale da su Stanišić i Simatović, kao osnivači i dugogodišnji šefovi „Crvenih beretki“, i dalje imali veliki neformalni uticaj na jedinicu čiji je tadašnji stvarni vođa, Milorad Ulemek Legija, bio glavni organizator atentata.
Smešteni su u beogradski Centralni zatvor (CZ) pod strogim merama obezbeđenja. Kako je tada pisao beogradski nedeljnik “Vreme”, tokom vanrednog stanja, pravila pritvora su bila znatno oštrija nego obično: osumnjičeni su držani u potpunoj izolaciji, bez prava na kontakt sa spoljnim svetom i bez prisustva advokata u prvim danima. Inspektori MUP-a i operativci bezbednosnih službi su ih navodno danima saslušavali. Cilj je bio da se utvrdi da li su znali da se atentat sprema, da li su komunicirali sa Legijom i vođom kriminalnog “Zemunskog klana” Dušanom Spasojevićem pre 12. marta i da li su logistički pomagali zaverenike.
Domaća istraga u sklopu „Sablje“ je zaustavljena, kada je iz Haga u maju mesecu stigla zapečaćena optužnica protiv njih dvojice. Franko Simatović je prebačen u Hag 30. maja, dok je Jovica Stanišić zbog narušenog zdravstvenog stanja izručen nešto kasnije, 11. juna 2003. godine.
Pretresno veće MKSJ je 1. maja 2003. potvrdilo optužnicu protiv njih dvojice. U toj optužnici se navodi da su bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) koji je imao za cilj prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem progona, ubistva, deportacije i nehumanih dela.
Tokom događaja relevantnih za ovaj predmet Stanišić je bio na dužnosti zamenika načelnika i kasnije načelnika RDB MUP-a Srbije, a Simatović je bio jedan od viših obaveštajaca RDB-a.
Nakon izmena i dopuna, važeća optužnica protiv Stanišića i Simatovića zavedena je 10. jula 2008. Tužilaštvo je Stanišića i Simatovića teretilo individualnom odgovornošću, i to za: progon kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao kršenje zakona ili običaja ratovanja, deportaciju kao zločin protiv čovečnosti i nehumana dela (prisilno premeštanje) kao zločin protiv čovečnosti. Zločini na koje se odnosi optužnica su počinjeni u periodu od aprila 1991. do decembra 1995. na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U Hrvatskoj su se ti zločini, prema navodima, odigrali na teritoriji bivše Srpske Autonomne Oblasti Krajina (SAO Krajina) i Srpske Autonomne Oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (SAO SBZS). U Bosni i Hercegovini zločini su, prema tekstu optužnice, bili ograničeni na opštine Bijeljina, Zvornik, Bosanski Šamac, Doboj i Sanski Most, kao i na područje u blizini sela Trnovo.
Oslobađajuća presuda Pretresnog veća MKSJ
Prvo suđenje Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću pred MKSJ trajalo je od 9. juna 2009. do 31. januara 2013.
Dana 30. maja 2013. Pretresno veće MKSJ je, većinom glasova, zaključilo da Stanišić i Simatović nisu odgovorni za počinjene zločine navedene u optužnici putem učešća u UZP jer je smatralo da nije dokazano van razumne sumnje da su optuženi imali nameru da se ostvari zajednički zločinački cilj. Pretresno veće je takođe smatralo da nije dokazano van razumne sumnje da su optuženi planirali ili naredili te zločine. Nadalje, Pretresno veće je, većinom glasova, zauzelo stav da nije dokazano van razumne sumnje da su optuženi pomagali i podržavali te zločine. Pretresno veće je stoga, većinom glasova, oslobodilo Stanišića i Simatovića krivice po svim tačkama optužnice.
Presuda Žalbenog veća MKSJ: Odbačena oslobađajuća presuda
Nakon što je Tužilaštvo uložilo žalbu, Žalbeno veće MKSJ ju je 15. decembra 2015. delimično prihvatilo i poništilo oslobađajuće presude. Žalbeno veće je, većinom glasova, zaključilo da je Pretresno veće pogrešilo kada je propustilo da donese zaključke o postojanju i obimu UZP-a koji je delilo više osoba, pre nego što je zaključilo da postojanje namere kod Stanišića i Simatovića nije dokazano.
Žalbeno veće MKSJ je naložilo da se Stanišiću i Simatoviću ponovo sudi po svim tačkama optužnice.
Ponovno suđenje započelo je uvodnom rečju Tužilaštva 13. i 14. juna 2017. i izvođenjem dokaza Tužilaštva 14. juna 2017. Dana 30. juna 2021. Pretresno veće je zaključilo da su Stanišić i Simatović krivi po tačkama 1 do 5 Optužnice za pomaganje i podržavanje zločina za koje ih Optužnica tereti, a koji su počinjeni u opštini Bosanski Šamac, u Bosni i Hercegovini. Osudilo je i jednog i drugog na jedinstvenu kaznu od 12 godina zatvora. Stanišić i Simatović tada nisu proglašeni krivim za zločine počinjene u drugim opštinama u Bosni i Hercegovini, kao ni za zločine počinjene u SAO Krajini i SAO SBZS.