Rođen sam nekoliko meseci nakon Titove smrti. Ova objektivna okolnost sprečila me je da budem jugonostalgičan, barem u onom klasičnom vidu koji se manje-više svodi na žal za mladošću. Moju mladost obeležile su devedesete, mračna decenija čije katastrofalne posledice je nemoguće preceniti. Devedesete su neraskidivo povezane sa Jugoslavijom, kako idejom, tako i njenom realizacijom. U ovoj deceniji, dok sam ja sazrevao, umirala je u agoniji ne samo jedna zemlja (zajedno sa dobrim delom svojih stanovnika) već i sama ideja zajedničke države južnih Slovena.[1] A ta je ideja upravo centralni deo svake priče o Jugoslaviji. Ideja zajedničkog života bliskih malih naroda koji međusobno dele mnoge karakteristike (i gotovo se identično ponašaju u odnosu prema životu, društvu, ljudima i svetu iako su imali različito istorijsko iskustvo) i čiji su pripadnici nerazdvojno pomešani, oduvek me je intrigirala. Veličina te ideje u stvari se otkrivala pred očima svih nas koji smo odrastali u poslednjoj deceniji XX veka i gledali sa kakvim naporom se nacionalizam bori da je ne samo odbaci, već i da izbriše svako sećanje da je ikada bila moguća.
Odrastavši u srbijanskoj provinciji devedesetih, oko sebe sam gledao kako se lome biografije, odbacuju uverenja, kako pucaju prijateljstva, pa čak i rodbinski odnosi. Sve je u to vreme izgledalo kao kovitlac koji neumitno povlači ka dnu celo društvo. Ljudi nisu hteli rat, i to je ne samo utisak već i proverljiva činjenica na osnovu odziva na mobilizaciju u Srbiji.[2] Ipak, ljude su ubedili da je rat nametnut i da se ne može izbeći. Kod jednih su igrali na kartu patriotizma i poslušnosti državi kao vrhovne vrednosti, kod drugih su palile priče o genocidu koji se ponovo sprema, o ponavljanju 1941. i o „odbrani golorukog naroda“.[3] Treći, pak, kod kojih ništa od toga nije prolazilo, niti su se osećali dovoljno moćnim da zaustave državnu mašineriju, niti su imali platformu preko koje bi delovali i iskazali svoj stav.
Nisu se ljudi jednog jutra probudili kao pripadnici ugroženog naroda kojima preti opasnost od dojučerašnje braće i komšija. Bio je to proces pripreman godinama od dela elita (pre svega naučne i kulturne), ali, u konačnici, omogućen stajanjem države (i partije) na njihovu stranu. Ljudi su se zatekli kako im sa svih strana stiže jedinstvena poruka (oni kanali sa kojih ta poruka nije stizala ili je bila osporavana prosto su blokirani od strane vlasti i onemogućeno je većini ljudi da ih koristi – primer su mali broj opozicionih medija poput YUTEL-a i Borbe ili kasnije Radija B92, Naše Borbe i Vremena)[4] – da je država zasnovana na ravnopravnosti bila greška i da je unitarna država u kojoj su Srbi dominantan narod ne samo jedino prihvatljivo, već i jedino moguće rešenje.[5] Hrvati su postali genocidni narod koji je od kraja 18. veka radio pre svega na uništenju srpstva i pravoslavlja; Bošnjaci su postali poturice, izrodi koji su prodali veru za večeru pa im se logično ne sme verovati; Slovenci su ispali verolomni, iako smo ih dočekivali solju i pogačom; Crnogorci i Makedonci su izmišljeni narodi, nastali jedino radi slabljenja „srpskog nacionalnog korpusa“. Opet, o Albancima nije moralo mnogo ni da se govori, za njih se podrazumevalo da su neprijatelji i to sa pretenzijama na samo srce srpske državnosti.[6]
Teško je opisati intenzitet kojim su navedene teorije sipane u javnost i prikazivane, ne kao najtačnije, već kao apsolutno jedine (nacionalizam je ideologija koja, kao i većina drugih, operiše u apsolutnim kategorijama). Većina ljudi, sluđena strahom od neizvesne budućnosti, urušavanjem sistema koji im je do tada obezbeđivao visoku dozu sigurnosti, opštom pauperizacijom i nemilosrdnom borbom za preživljavanje u novim okolnostima, nije mogla, sve i da je htela, da se posveti proučavanju novih ’istina’ i da ih ospori unutrašnjim misaonim procesom koji zahteva kritičko razmišljanje, preispitivanje, sumnju i druge metode naučnog rezonovanja.[7] Drugim rečima – ako državne institucije, crkva, gotovo svi mediji i dobar deo naučne i kulturne javnosti (opet, mediji su ciljano puštali u etar samo one predstavnike ovih javnosti koji su se uklapali u novu kulturu sećanja) kao aksiome uzima gorenavedene teorije zavera – zašto bi građani uložili resurse koje nemaju (pre svega vreme) da to sve dekonstruišu i odbace? Nemojmo zaboraviti – nacionalizam nudi jednostavna rešenja za komplikovane probleme. U ovom slučaju – presecanje Gordijevog čvora sveopšte krize jugoslovenske države delovalo je kudikamo privlačnije nego mukotrpan rad na postizanju kompromisa, na usaglašavanju različitih interesa, na uvažavanju razlika i dijaloga.
Nacionalizam je trijumfovao, ali ne ni brzo ni lako. Silni napori uloženi su od strane različitih aktera (pre svega iz reda tzv. kritičke inteligencije) da se nagrize postojeći društveni narativ, da se sve dovede u pitanje, da istorijski revizionizam podrije svako sećanje na zajedničke napore i postignuća jugoslovenskih naroda u poslednja dva veka.[8] Pa i to je više-manje bilo uzalud sve dok nisu stekli najvažnijeg saveznika – Slobodana Miloševića i vrh srpske države i partije (a sa njim u paketu išla je nezamenljiva podrška vodećih medija i većine institucija). Nacionalni zanos podizan je kroz masovnu upotrebu populističkih metoda – od stvaranja kulta vođe (Sad se narod u Srbiji pita, ko će nama da zameni Tita[9]), preko obnove (ali i konstrukcije – poput tri prsta) novih nacionalnih simbola, pa do huškanja mase koja, kako kaže Elijas Kaneti, doživljava rasterećenje od nagomilanih frustracija.[10] Sama činjenica da su morali toliko da se namuče da bi uništili ideju Jugoslavije govori nešto i o toj samoj ideji.
Upravo kroz tu prizmu obračuna sa jednom idejom i inaugurisanja nacionalne države kao vrhovnog principa društvenog organizovanja sagledavao sam svet oko sebe odrastajući devedesetih godina. I bilo mi je već tada jasno (bar koliko tinejdžersko doba to dozvoljava) da je proces razgradnje jedne istorijski važne i kompleksne ideje, isto tako kompleksan i da će neminovno uticati ne samo na moju, već i na generacije koje tek dolaze.
Ideja zajedničkog života jugoslovenskih naroda je rođena, sa jedne strane, kao pragmatični odgovor na zgusnuti istorijski kalendar po kome se uvek živelo na Balkanu, uključujući stalne pokušaje velkih i moćnih država da obezbede sopstvene interese na račun manjih. Sa druge strane, ne treba to zaboraviti, ona je bila i plod ozbiljnih promišljanja tadašnjih elita jugoslovenskih naroda.[11] Nacionalne revolucije dugog 19. veka rasplamsale su čitav svet ideja na Balkanu. Od slobode, kao vrhovnog ideala klasičnog liberalizma, demokratije kao državnog uređenja koje će na pozornicu izvesti građanina, kapitalizma koji će udružen sa industrijskom revolucijom u prah srušiti feudalne odnose, modernizacije i prosvetiteljstva kao simbola večitog progresa, a zatim i nacionalnog oslobođenja, sekularizacije, socijalizma, ženskog pokreta, anarhizma, revolucionarnih težnji...
Takav koloplet ideja i ideala razvijao se na poluostrvu već dugo podeljenom između dve carevine, ali i stalno pod budnim okom i uz aktivno mešanje ostalih velikih sila (sve četiri evropske carevine nestaće u vihoru Prvog svetskog rata, baš onom u kom će nastati Jugoslavija). Ovo igralište carevina izrodilo je specifične društveno-političke okolnosti, uključujući i zametke onoga što će ubrzo postati nacije, kako se taj proces bude razvijao u dobu nacija.[12] Narodi na Balkanu razvijali su se u skladu sa istorijskim okolnostima, braneći se i napadajući, prilagođavajući se vremenu i događajima, bivajući akteri istorije kao subjekti, ali i kao objekti. Carevine su ih selile, ili ih prinuđavale da se sele, ali su se selili i sami, bežeći od smrti, kazne, siromaštva, gladi, nepogoda... Služili su često potrebama moćnih gospodara bilo kao vojnici ili kao proizvođači dobara i daleko od toga da su ti gospodari uvek nosili strana i čudna imena. Oko njihove „duše“ borile su se religije, vođene svojim vrlo svetovnim interesima i neraskidivo povezane sa gorepomenutim svetovnim gospodarima. Ljudi su se međusobno mešali, spajajući iskustva i tradiciju, ali i čuvajući posebnosti, prenoseći kolektivno pamćenje prethodnih generacija kroz različite oblike usmenog predanja. Naravno, kolektivno pamćenje prošlosti stvarano je uz aktivne uticaje sadašnjosti, a sve u cilju kontrolisanja budućnosti.[13] Stvarale su se priče i mitovi koji će moći da posluže aktuelnom političkom trenutku, a neki od njih doživeće i da budu među „osnivačkim mitovima“ novih kulturno-političkih zajednica – nacija.[14] Nacionalizam kao ideologija koja će svojom jednostavnošću i zavodljivošću, kao i nuđenjem lepše prošlosti i na njoj zasnovane svetle budućnosti, osvojiti brzo srca miliona stupiće na scenu upravo u to vreme, da se više nikada sa scene ne ukloni.[15] A stupiće i druge ideologije i vrednosni pogledi na svet, od liberalizma i konzervativizma do anarhizma i komunizma. I njihove bezbrojne kombinacije i amalgami nastali ukrštanjem i sukobljavanjem ideja i stvarnosti (često ove dve ravni nisu baš korespondirale međusobno). I na sve ovo, balkanski narodi, političke zajednice na različitom stupnju razvoja, konstituisane vrlo rudimentarno - poneke tek u obrisima, morale su da daju odgovor. Vek nacija zahtevao je konstituisanje nacionalnih država, dakle rušenje multinacionalnih imperija, carevina kojima je rok trajanja neumitno isticao. Nacionalno oslobođenje išlo je ruku pod ruku sa kapitalizmom i industrijskom revolucijom, sa obaranjem čitavog poretka koji je do tada neprikosnoveno vladao i sa stvaranjem novog sveta koji je obećavao stalni progres i ponosio se svojim otkrićima oslanjajući se na nauku i moć razuma.
U ovakvim okolnostima formiranje nacija na Balkanu bio je kompleksan i dugotrajan proces sa usponima i padovima. Na njega su prirodno uticale i okolnosti koje su zajednice same stvarale (izbori koje su pravile, strukture koje su uspostavljale, tradicije koje su prihvatale ili odbacivale), ali i spoljni faktori. U ovoj interakciji različitih istorijskih procesa, suprotstavljenih interesa i velikog broja aktera sa sopstvenim težnjama i ambicijama formiranje nacionalnih država neminovno je vodilo ka međusobnim sukobima na koje se trošila ogromna energija. Nacionalizam je isključiva ideologija i zahteva mobilizaciju svih resursa zajednica radi ostvarenja sopstvenih ciljeva. A primarni cilj svakog nacionalizma je stvaranje ekskluzivne države sopstvene nacije, uz poklapanje nacije i teritorije, što je više moguće.[16] Ovaj cilj iscrpljivao je balkanske narode tokom celog dugog 19. veka i fokusirao stvaralačku i svaku drugu društvenu energiju na to da se ostvari nacionalna država na što većoj teritoriji. Ne treba naglašavati da je to automatski značilo da drugi tu teritoriju neće dobiti ili da čak neće uopšte dobiti nikakvu teritoriju. Pa čak i tada, drugi je smetnja, kamen u cipeli koji treba na neki način odstraniti.
Jedan od izlaza iz ove komplikovane i traumatične situacije bio je ujedinjenje malih izmešanih nacija u nastajanju u neku nadnacionalnu formu. Zajedno mogli bi da ostvare i pojedinačne težnje (da im gotovo svi sunarodnici budu slobodni i žive u istoj državi), ali i da se lakše odupru stranim pritiscima i aspiracijama, da postanu autonomni akter u svetu u kom su još uvek sve odluke donosile tzv. Velike sile. Takva zajednica morala je da nastane na nekakvoj osnovi i ovde je srećno pronađeno zajedničko slovensko poreklo. Ovaj kulturno-etnički element, inače važan prilikom formiranja nacija, bio je aktuelan u različitim oblicima u 19. veku, ne samo kod Južnih, već i kod Zapadnih Slovena.[17] On nije mogao da dovede do stvaranja jedinstvene nacije brisanjem postojećih koje su već počele da se formiraju (kod različitih zajednica taj proces je usled različitih istorijskih okolnosti tekao drugačijim intenzitetom). Ove kulturno-istorijske i lingvističke grupe poput Germana, Romana ili Slovena nigde nisu prerasle u naciju. No, kod Južnih Slovena bilo je i takvih ideja. Jedan deo intelektualne elite pokušao je da izbriše razlike između jugoslovenskih nacija i od njih napravi jednu jedinstvenu naciju, po modelu koji će u 19. veku primeniti Italija ili Nemačka. Ovaj model prirodno se oslanja na jednu vodeću, obično najveću (ili po nekom parametru najmoćniju) naciju koja igra ulogu Pijemonta i oko koje se ostali okupljaju. Tako je nastala, sasvim u skladu sa istorijskim trenutkom, predstava zajedničke države koja bi se zasnivala na hegemoniji Srba kao najvećeg naroda.[18] Ta ideja je neminovno sadržala u sebi, izgovoreno ili prećutno očekivanje da će se drugi nekako utopiti, da će se odreći svojih težnji ka samostalnim nacijama (već započetim kod svih južnoslovenskih naroda, iako u različitim stupnjevima razvoja). Po svojoj suštini, to nije bila ideja zajedničkog života različitih naroda, već objedinjenja svih u jedan narod koji bi onda polagao pravo na ’svoju’, nacionalnu teritoriju.
Ovu su ideju, kao i sve ideje ujedinjenja ili zajedničkog života formirali, razvijali i vremenom menjali intelektualci, pripadnici naučne i kulturne elite. Gledali su tuđe primere, pokušavali da prenesu iskustva, ili su se pak trudili da budu originalni, da nađu nešto „naše“, autentično. Ali ceo taj proces treba uvek sagledavati u njegovom istorijskom trajanju, kao poprište ideja, borbu jačim ili slabijim argumentima. Paralelno su, naravno, razvijani i predlozi za posebne nacionalne države svake od nacija u formiranju. Ističem ovu gustu mrežu ideja, predloga, želja i težnji da bih ilustrovao i potcrtao kompleksnost društvenog razvoja južnoslovenskih naroda. Ova složenost uključuje u sebe brojne suprotstavljene interese različitih kako grupa, tako i društvenih slojeva unutar grupa (pa čak i jakih pojedinaca kojih nije manjkalo u doba revolucionarnog vrenja 19. veka).
Redukcionizam i svođenje kompleksnih istorijskih pojava na manihejsku podelu dobro-loše neizostavni je sastojak nacionalističke ideologije. Ona zahteva jednostavna, pravolinijska objašnjenja, koja ne traže mnogo razmišljanja, i što je najvažnije – ne dopuštaju sumnju. Sumnja je prirodni neprijatelj svake ideologije koja počiva na apsolutnim pojmovima dobra i zla. Nacionalizam je ideologija banalnosti, svojom lakom prijemčivošću i površnom zavodljivošću u stanju je da mobiliše ljude kao nijedan drugi splet ideja. Kako je govorio Danilo Kiš, nacionalizam je „poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu“.[19] Nudi zaštitu kolektiva, osećanje da niste sami (na ’verometini’), da neko brine o vama i efektno koristi metode populizma za zadobijanje široke podrške. Nacionalizam ne traži napor uma, niti angažovanje čovekovih resursa (od vremena, pa nadalje). On se lepi ’na prvu loptu’. Svet danas živi u dobu nacionalnih država, one su najpoznati okvir za delovanje na globalnoj sceni. Pokušaji da se nacionalizam ignoriše i tretira kao nešto prolazno i retrogradno, nešto što će progres civilizacije prebrisati sa istorijske karte, nisu uspeli. Nacionalne države žive su i zdrave, a takođe i nacionalizmi.[20] Ova pojava dugog trajanja bila je i ostala najveći neprijatelj ideje zajedničkog života južnoslovenskih naroda. Sama suština nacionalizma nespojiva je sa kompleksnošću ideje Jugoslavije. Različiti narodi, koje je zahvaljujući istorijskom iskustvu i okolnostima, nemoguće ni spojiti u jedan, niti razgraničiti (bez velikog nasilja u oba slučaja) teško se uklapaju u bazičnu matricu nacionalzma – spoj nacije i ’njene’ teritorije. Grupni interesi na području Balkana (ne samo nacionalnih, već i drugih društvenih grupa) zahtevali su mnogo složenije i sofisticiranije rešenje za normalan život koji bi omogućio fokusiranje na modernizaciju, izgradnju institucija i podizanje kvaliteta života svih građana. Nadnacionalne tvorevine (poput Austro-ugarske ili Osmanskog carstva) bile su opresivni lični režimi koji su ili ignorisali nacionalne težnje ili se protiv njih borili (a u nekim trenucima ih i iskorišćavali u sopstvene svrhe). Sudar sa modernim vremenom i novim poretkom koje je donosilo, ovakve tvorevine nisu mogle da prežive. Partikularni nacionalizmi nudili su haos i nasilje, a pritom su u tom momentu bili suviše slabi da bi formirali iole značajne državolike tvorevine. Odgovor u vidu zajedničke države balkanskih naroda (bilo svih, bilo samo južnoslovenskih, što se zbog kulturne bliskosti pokazalo kao održivije rešenje) bio je logično i osvežavajuće rešenje. Pa ipak, to se rešenje zasnivalo na sposobnosti usklađivanja pominjanih interesa i na stalnom odgovornom upravljanju zajedničkim poslovima uz poštovanje međusobnih razlika. Dakle, rešenje je u samoj osnovi bilo kompleksno. Ideologija nacionalizma, kako smo je opisali, neminovno je bila ogorčeni neprijatelj ovakvog rešenja.
Srpski nacionalizam brzo se i lako maskirao u „integralno jugoslovenstvo“. Među megalomanskim ciljevima srpskih nacionalista, ideja da Jugoslavija bude formirana kao proširena Srbija bila je praktično vrhunac. Ovo bi značilo da srpska nacija za sebe prigrabi mnogo veću teritoriju nego što su nacionalisti ikada sanjali (sve teritorije naseljene Južnim Slovenima, a na osnovu tzv. „istorijskog prava“ i one koje su naseljene drugim narodima poput Albanaca, Rumuna, Nemaca, Italijana, Turaka ili Mađara). Ideja ujedinjenja svih južnih Slovena u jedan narod iako popularna u određenim intelektualnim krugovima 19. veka (zastupali su je pojedinci i među Srbima i među Hrvatima, mada se oko zajedničkog imena nisu slagali[21]) nikada nije počivala na realnim osnovama, jer su različite proto-nacije već bile u procesima stvaranja. Međutim, ovu ideju usvojio je i sprovodio kralj Aleksandar Karađorđević. Vladajući srpski političari doživeli su Jugoslaviju kao „nagradu za svoju oslobodilačku borbu“.[22] Svi drugi narodi (ili preciznije rečeno – njihove elite) takođe su je doživeli kao proširenu Srbiju, a razlikovali su se u reakciji (dok su neki pružili žestoki, pa čak i oružani otpor, drugi su izabrali da se nagode sa Karađorđevićem u zamenu za privilegovan položaj unutar državne nomenklature).[23] Pokušaj nametanja zajedničkog identiteta putem brisanja granica istorijskih pokrajina, stapanja jezika (čak i slovenačkog, koji svakako nije isti kao srpsko-hrvatski) i izgradnje zajedničke kulture sećanja nije bio uspešan.
Mnogi građanski političari na kraju su, tokom 1930-ih, došli na stanovnište da je državu neophodno prekrojiti da bude federalna (ili bar složena) zajednica ravnopravnih naroda.[24] Razlike kako to učiniti i koji narodi treba da budu ravnopravni bile su, međutim, jasno uočljive. Najsveobuhvatije rešenje dala je Komunističke partije Jugoslavije, a to je rešenje na kraju i realizovano na zasedanjima Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) tokom Drugog svetskog rata. Jugoslavija je postala zajednica šest ravnopravnih naroda i njihovih republika (uz dve autonomne pokrajine u sastavu Srbije). Ovo rešenje uključivalo je upravo ono što je bilo najteže prihvatiti – činjenicu da na teritoriji Jugoslavije postoje izmešane nacionalne zajednice sa već formulisanim (ili u procesu formulacije) interesima koji se međusobno često sudaraju. Upravljanje ovim interesima (i opet, ne samo nacionalnim, ne treba nikad zaboraviti da su pored nacija i druge društvene grupe imale svoje vrlo značajne interese o kojima je trebalo voditi računa) zahtevalo je složenu institucionalnu tvorevinu i ozbiljne ljudske kapacitete. U realizaciji ovako velike i komplikovane ideje, naravno, bilo je bezbroj problema. Razvoj nije tekao pravolinijski, bilo je odstupanja, vraćanja unazad, bilo je pokušaja da se upravlja čvrstom rukom partije uz samo formalno priznanje visoke samostalnosti republika (po ugledu na SSSR), bilo je žestokih borbi unutar same partije, ali i polemika u javnosti. Dakle, bilo je svega što bi se očekivalo u tako specifičnim društveno-političkim okolnostima.
Tokom svoje, ne tako kratke istorije, socijalistička Jugoslavija lavirala je između ovih interesa i pokušavala da odgovori na sistemska pitanja koja su bila u temelju države. Nacionalno pitanje je svakako bilo jedno od takvih. Nakon početne nametnute ćutnje, već 1950-ih i 1960-ih dolazi do brojnih polemika o svim otvorenim pitanjima, pa i o pitanju uređenja države i međunacionalnih odnosa, tako da Latinka Perović ovaj period naziva „vreme polemika“.[25] Već sedamdesetih godina mnoge od rasprava izlaze iz dozvoljenih okvira i javljaju se nacionalni pokreti, na šta partija ponekad reaguje zabranama i represijom, a ponekad ne, stvarajući utisak da se radi o „šizofrenoj politici u kojoj je sve stalno bilo i moguće i nemoguće“[26]. Periodi zatezanja i popuštanja smenjivaće se sve do kraja osamdesetih, ali uz napore da se vodi rasprava i da se pitanja rešavaju uz vođenje računa o kompleksnosti problema.
Zajednički element svega navedenog bio je kompromis. Svaka odluka morala se donositi na osnovu saglasnosti i uz poštovanje interesa različitih zajednica. Bilo je to važno ne samo zbog formalnog zadovoljenja pravila, već i zbog osećaja nacionalnih zajednica. Ako je nešto pokazala istorija Prve Jugoslavije – pokazala je važnost toga kako su se ljudi osećali. Stoga su intelektualno jalove rasprave zasnovane isključivo na ekonomskim podacima o tome da li je postojala hegemonija srpske buržoazije u Kraljevini Jugoslaviji – svi drugi su se osećali da žive u državi kojom vladaju Srbi i taj osećaj je bio dovoljan da ne prihvate zemlju kao svoju (tu objektivne okolnosti igraju svoju ulogu, ali samo u kombinaciji sa ovim, subjektivnim). Marko Nikezić je dalekovido upozoravao: „Ima, verovatno, unitarista i birokrata i u drugim nacijama koji bi prihvatili i srpski nacionalizam. Ali, svi srpski nacionalisti bi u datom momentu prihvatili unitarizam”.[27] Zato je moralo strogo da se pazi kako će se pripadnici različitih naroda osećati u novoj državi. Krajem osamdesetih, Slobodan Milošević će odlučiti da je bilo dosta sa kompromisima i usaglašavanjima i izabraće da Gordijev čvor preseče mačem. Rezultat je bio razaranje zajedničke države u krvi.
Vrhovni cilj svakog nacionalizma da nacija dominira na određenoj teritoriji, da se postigne jedinstvo kulturnih i teritorijalnih elemenata i da se uspostavi nacionalna država mogao je u Jugoslaviji da se ostvari samo rušenjem same Jugoslavije. A rušenje Jugoslavije moralo je da se izvede tako što će se prethodno srušiti sama ideja zajedničkog života. Logika nacionalizma razvijala se upravo tim putem. Korišćenjem instrumentarija istorijskog revizionizma menjala se kultura sećanja i inaugurisane su nove ’istine’ koje su zatim postale aksiomi prihvatani zdravo za gotovo. Nakon vekova zajedničkog života, uz izuzetke poput Drugog svetskog rata, jugoslovenski narodi su sada bili ubeđeni da ne samo da ne treba da žive zajedno (što je legitiman politički stav koji se može braniti argumentima), već da to nikada nisu ni mogli. Zločini iz prošlosti dignuti su na pijedestal jedinog istorijskog iskustva međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Vekovi promišljanja načina kako se može doći do ujedinjenja svedeni su na proste teorije zavera. Narodi su postali „genocidni“, a u rečima i delima njihovih elita tražio se kontinuitet „genocidne politike“. Dakle, ako smo uopšte živeli zajedno (a sve se manje ljudi toga sećalo, delovao im je taj život kao neki daleki san), to je bio samo intermeco, kratki predah između ubijanja.
Slobodan Milošević kidnapovao je ideju Jugoslavije, kako je to lepo i tačno definisala Dubravka Ugrešić.[28] Nazvavši tim imenom zajednicu Srbije i Crne Gore, režim je nastavio svoju perverznu politiku maskiranja stvarnosti. Ime Jugoslavije bilo je dvostruko privlačno. Srpskim nacionalistima davalo je nadu da je u pitanju Jugoslavija po njihovoj meri, dakle unitarna država u kojoj će svi Srbi živeti zajedno i ostvariti prevlast. Većini građana ime je budilo lepa sećanja, tako se zvala država u kojoj su odrasli, koju su obožavali i čijoj su se zastavi zaklinjali. Tako su građani Srbije mogli još jedno, doduše kratko vreme, da lažu sebe da su branili tu i takvu zemlju. U stvarnosti, pod tenkovima JNA u Vukovaru i Mostaru nestala je ideja Jugoslavije. Ljudi koji su tu zemlju iskreno voleli i koji su vrhunac i kolektivnog i pojedinačnih potencijala postigli upravo u njoj suočili su se sa traumom kakvu niko u Evropi nije doživeo još od Drugog svetskog rata. Pokušali su da upru prstom u druge, da pronađu zle strance i moćne internacionalne organizacije koje bi okrivili za propast svoje zemlje i svojih života. Ali činjenice govore nešto drugo. Niko sa strane nije imao ozbiljnijeg udela u razbijanju Jugoslavije, bar ne do 1991. kada je sve već bilo gotovo.[29] Jugosloveni će, na kraju, morati da se okrenu sami sebi, kada budu analizirali šta im se desilo krajem XX veka. Ta slika neće biti nimalo lepa, ali će biti istinita. Ako se već od nečega mora krenuti, a mora ako želimo svojoj deci drugačije odrastanje od našeg, istina kao prvi korak svakako nije loše rešenje.
Bilješke
[1]Ne treba posebno naglašavati da je literatura o raspadu Jugoslavije toliko obimna, da je gotovo besmisleno navoditi je ovde. Ipak, neke knjige su nezaobilazne kao polazne osnove za diskusiju oko ove teme, koja se još uvek vodi nesmanjenom žestinom – na primer: Cohen, Lenard J., Broken Bonds: the Disintegration of Yugoslavia, Boulder 1995; Jović, Dejan, Jugoslavija: Država koja je odumrla, Zagreb 2003; Ramet, Sabrina P., Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic War, Boulder 1996; Silber, Laura and Little, Allan, Yugoslavia: Death of a Nation, New York 1995; Woodward, Susan L., Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War, Washington D.C., 1995.
[2]Jović, Borislav, Poslednji dani SFRJ, Beograd 1995, pp. 386 – 387; Kadijević, Veljko, Moje viđenje raspada, Beograd 1993, p. 97.
[3]Sindbek, Tea, Usable History? Representations of Yugoslavia’s difficult past – from 1945 to 2002, Aarhus 2012.
[4]Tompson, Mark, Proizvodnja rata – mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Beograd 1995; Kurspahić, Kemal, Zločin u 19:30 – balkanski mediji u ratu i miru, Beograd 2003.
[5]Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju, prir. Nebojša Popov, Beograd 1996.
[6]O retorici u medijima i porukama koje su putem medija širene videti, na primer: Mimica, Aljoša i Vučetić, Radina, Vreme kada je narod govorio. Odjeci i reagovanja u Politici, 1988 – 1991, Beograd 2008; Reči i nedela – Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991 – 1992, ur. Bruno Vekarić, Beograd 2011; Popović, Dragan, “Feljtoni u dnevnim listovima u Srbiji 1985 – 1990. godine”, Godišnjak za društvenu istoriju, vol. 26, no. 3 (2019), pp. 73 – 92.
[7]O Srbiji devedesetih videti, na primer: Tomas, Robert, Srbija pod Miloševićem: politika devedesetih, Beograd 2002; Gordy, Eric D., The culture of power in Serbia: nationalism and the destruction of alternatives, University Park 1999.
[8]Dragović-Soso, Jasna, Spasioci nacije. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma, Beograd 2004.
[9]Čolović, Ivan, Bordel ratnika, četvrto izdanje, Beograd 2007, pp. 28 – 33.
[10]O ulozi populizma u nacionalnom zanosu videti: Popov, Nebojša, “Srpski populizam od marginalne do dominantne pojave”, Vreme, br. 135 od 24. maja 1993; Stojanović, Dubravka, Populism the Serbian Way, Belgrade 2017.
[11]Burn this house, The Making and Unmaking of Yugoslavia, eds. Jasminka Udovički, James Ridgeway, London 1997; Prpa, Branka, Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918 – 1929, Beograd 2018.
[12]Smith, Anthony D., Ethnic Origins of Nations, Malden 1986.
[13]Kuljić, Todor, Kultura sećanja – teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd 2006; Konerton, Pol, Kako društva pamte, Beograd 2002.
[14]Izmišljanje tradicije, ur. Erik Hobsbaum i Terens Rejndžer, Beograd 2011.
[15]Malešević, Siniša, Grounded Nationalism - A Sociological Analysis, Cambridge 2019.
[16]Gellner, Ernest, Nacije i nacionalizam, Zagreb 1998.
[17]Smith, Anthony D., Ethno-Symbolism and Nationalism – A Cultural Approach, Milton Park 2009.
[18]Trgovčević, Ljubinka, Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države, 1914 – 1920, Beograd 1986; Prpa, Branka, Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918 – 1929, Beograd 2018.
[19]Kiš, Danilo, Čas anatomije, Beograd 2005, p. 27.
[20]Malešević, Siniša, Grounded Nationalism - A Sociological Analysis, Cambridge 2019.
[21]Roksandić, Drago, Srpska i hrvatska povijest i ’nova historija’, Zagreb 1991, pp. 129 – 144.
[22]Čalić, Mari-Žanin, Istorija Jugoslavije u 20. veku, Beograd 2013, p. 95.
[23]Čulinović, Ferdo, Jugoslavija između dva rata I, Zagreb 1951, pp. 348 – 352.
[24]Đokić, Dejan, Nedostižni kompromis – srpsko-hrvatsko pitanje u međuratnoj Jugoslaviji, Beograd 2010, pp. 183 – 187.
[26]Vučetić, Radina, Monopol na istinu. Partija, kultura i cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, Beograd 2016, p. 381.
[27]Nikezić, Marko, Iz izlaganja na sastanku sa rukovodstvom SK Hrvatske, 23. mart 1972, u: Perović, Latinka (prir), Marko Nikezić: Srpska krhka vertikala, Beograd 2003, p. 285.
[28]Ugrešić, Dubravka, Kultura laži, Beograd 2008, p. 321.
[29]Glaurdić, Josip, The Hour of Europe - Western Powers and the Breakup of Yugoslavia, New Haven/London 2011.
Dragan Popović je rođen u Kraljevu 1980. godine. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu gde je odbranio i master tezu „Pravo na istinu u međunarodnom pravu”. Trenutno je doktorski kandidat na Filozofskom fakultetu (Odeljenje za istoriju) u Beogradu. Tema doktorskog istraživanja je „Promene u politici istorije i kulturi sećanja u Evropi – slučaj Srbija 1980 - 1990.“ Godinama radi u organizacijama civilnog društva i bavi se suočavanjem s prošlošću, zaštitom ljudskih prava i regionalnom saradnjom.
Esej je nastao u sklopu projekta „Jugoslavija 1990-ih godina: Ideologije, konteksti, historiografske interpretacije“ kojeg uz podršku Heinrich Böll Foundation realizira Udruženje za modernu historiju.
18.09.2021
Komentari
Samo registrovani korisnici mogu komentarisati. Prijavi se!
Koristimo kolačiće u analitičke svrhe i kako bismo Vam pružili najbolje korisničko iskustvo. Nastavkom korištenja web stranice prihvatate korištenje kolačića.
Politika privatnosti
