Mladi i raspad SFRJ - viđenje generacija „potčinjenih i uskraćenih“

Mladi i raspad SFRJ - viđenje generacija „potčinjenih i uskraćenih“

Rođena sam u novembru 1992. godine u Beogradu u Jugoslaviji, u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Iz sadašnje perspektive mogu reći da sam imala lepo, srećno i možda netipično detinjstvo ako se uzme u obzir da se na svega par stotina kilometara zemlja raspadala u krvi i bolu. Nisam znala šta se događa ni kada je dedina rodbina izbegla iz Vlasenice i živela kod nas neko vreme. Za ratove u Hrvatskoj i Bosni sam čula tek mnogo kasnije i verujem da sam bila jedina u porodici koja je uživala jer smo svi bili na okupu. Zahvaljujući protestima protiv režima Slobodana Miloševića sa 4 godine sam prvi put obukla pantalone (inače sam insistirala na ženstvenosti!) jer je to bio jedini uslov da me majka pustim sa ocem. Mojoj sreći nije bilo kraja, na tatinim ramenima duvam u pištaljku koliko god želim i osećam da su svi ti ljudi u masi došli tu samo da bi mene čuli. Kada nismo išli na proteste ili lupali u šerpe, mi, deca, igrali smo se uglavnom oko naših zgrada na Novom Beogradu i jedini strah koji smo imali bio je od „igle”.[1] Odrasli su neretko samo uzdisali kad se sretnu i pominjali uvek „još jednog” klinca iz kraja koji se „overio” ili koji je stradao u nekom od učestalih mafijaških obračuna. Nas male, pak, to uopšte nije pogađalo.

Dočekali smo i 1999. godinu i priče o prvom razredu su postale glavna tema među mojom majkom i njenim prijateljicama. Međutim, na proleće, kada je trebalo hrabro da krenemo na sve moguće provere radi upisa u prvi razred, sve priče o školi su utihnule i pustile da ih nadjačaju sirene za vazdušnu opasnost. Neke od prvih reči koje je moja mlađa sestra naučila bile su „zvučni zid”, „atomsko sklonište” i „šizela i smirela”,[2] a kada smo neku godinu kasnije prvi put letele avionom usred leta upitala je glasno oca „Koga ćemo mi sada da bombardujemo?” No, ako se izuzme nešto bogatiji vokabular krajnje neprimerenim rečima za prosečno dete ispod 7 godina, opet tvrdim, imale smo lepo i srećno detinjstvo.

U septembru sam krenula u školu i prvi put postala svesna da se nešto zapravo jako loše događalo u svetu izvan mog mikrouniverzuma. Moj novi drugar Siniša nije imao tatu, i mama mi je objasnila da je on bio vojni pilot koji je stradao u ratu kada je Siniša baš bio mali; dok je porodica naše drugarice Miljane iz odeljenja izbegla sa Kosova. Neki ljudi su stradali, neki ostali bez domova, a moji drugari su zato bili tužni. To zaista nije bilo u redu, ali ćutala sam. A onda je došao 5. oktobar 2000. godine kada je Milošević izgubio vlast i činilo se da će svi nekako biti srećniji, makar su tako stariji govorili…

Dve godine kasnije otišla sam prvi put sa dedom u njegovu rodnu Vlasenicu, kod one iste rodbine koja je živela neko vreme kod nas dok sam bila jako mala. Mnogo sam se radovala tom putovanju. Ali, moja radost bila je kratkog veka. U blizini naše kuće sreli smo, kako mi je kasnije objašnjeno, dedinog poznanika iz mladosti. Deda mu je poželeo „dobar dan” i pre nego što ga je pitao za zdravlje, usledilo je nešto sa čime se nikad pre u svom malom životu nisam susrela. „Za mene više ne postoje dobri dani. Oduzeše mi sva tri sina, a ja živim jer se mora”, rekao je čovek i samo bledo proklizao pored nas. To je bio trenutak kad sam prestala da ćutim. Počela sam da pitam. I što sam više pitala, bilo je sve teže.

Godine su prolazile, imena i veličina moje zemlje su se menjali, promenile su se himne i praznici, ali ljudi nisu bili srećniji. A ja sam nastavila da pitam i dobijala najrazličitije moguće odgovore. Verujem da je upravo to dovelo do toga da upišem studije istorije u Beogradu. Premda smo svake godine morali da slušamo i čitamo o metodologiji istorijskih istraživanja (ili je makar trebalo) sa istorijom Jugoslavije i načinom na koji je prestala da postoji, uvek sam imala problem. Sa jedne strane, ceo taj period delovao mi je vekovima udaljeno, kao istorija Dušanovog carstva ili Srbije u vreme kneza Mihaila Obrenovića, dok, sa druge, kao da me je sve u okruženju podsećalo da treba da ga osećam. „Ali šta da osećam? Tugu, ljutnju ili, pak, radost, ponos? Na šta? Na koga?” – samo su neka od pitanja koja su u meni izazivala zbunjenost i haos.

Jedan od načina da se profesionalno suočim sa tom temom bio je kroz istraživanje koje je trebalo da sprovedem sa kolegom na masteru o tome šta srednjoškolci uče, znaju i misle o ratovima devedesetih. Celokupan proces – od sastavljanja upitnika do analiziranja dobijenih podataka – polako je regulisao haos u glavi koji mi je ova tema pravila. Te devojke i momci, rođeni 2000. godine, znali su minimalno o deceniji koja im je prethodila. Svoje stavove o tim godinama zasnivaju na ponekom imenu ili događaju koji su negde usput pokupili ili samo iznose mišljenje svojih roditelja bez pridavanja suštinskog značaja.

Nakon ovakvih rezultata najlakše bi bilo okriviti prosvetni sistem, i ne bismo previše pogrešili ukoliko bismo tim putem krenuli. Međutim, to bi opet vratilo ovu temu pod okrilje „starijih” i svih onih koji su kao odrasle osobe svedočile ovom periodu. Te generacije imaju pravo i na ponos i na radost i na tugu i na ljutnju, ali mi ne. Kažem „mi” jer se, zapravo, ne razlikujem previše od svojih ispitanika. Svo moje zananje o ovom periodu, naučeno je, stečeno. Ništa od toga nije moje ili njihovo. To nisu naši heroji, žrtve i zločini. To, prosto, nisu naše priče.

Naša je sadašnjost koja nakon svih tih ratova o kojima se toliko priča („ali ne uči ili ne uči ispravno”), uopšte nije lepa. Živimo u zemljama koje su šest puta manje od te velike Jugoslavije gde ima sve manje ljudi i posla. Poslednja istraživanja RZS-a (Republičkog zavoda za statistiku Srbije) pokazuju da je u periodu između 2011. i 2018. godine Srbiju napustilo 226.000 stanovnika i da je svaki peti stanovnik stariji od 65 godina. Ministarstvo rada Republike Srbije je 2019. godine na svom sajtu iznelo Strategiju o ekonomskim migracijama za period od 2021. do 2027. sa ciljem pravljenja plana za zadržavanje radno sposobnog stanovništva. U prilog činjenici da sve više mladih odlazi iz zemlje u potrazi za poslom idu i rezultati istraživanja „Krovne organizacije mladih” da 64% mladih u Srbiji živi kod roditelja ili nema rešeno stambeno pitanje. Ovo su samo neki od podataka koji se kvantitativno mogu anaizirati. O psihološkom i socijalnom uticaju ovakve materijalne situacije na živote mlađih osoba mogu samo da iznesem krajnje subjektivne procene i one nisu nimalo dobre.

Verujem da i u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama situacija nije preterano bolja i da je i mojim vršnjacima iz „komšiluka” podjednako ugrožen horoskop (ljubav, posao, zdravlje). Mi nismo deca Jugoslavije, nemamo je ni u glavama, ni na slikama. Mi smo deca onoga što je iza nje ostalo. To su: nesigurnost, ekonomska i moralna kriza i ogroman bagaž užasnih zločina koji se događao u našem detinjstvu ili neposredno uoči našeg rođenja. U potrebi da se pronađe opravdanje za trulu sadašnjost, „stariji” nam iznova i iznove taj bagaž serviraju. A on je zaista jako težak i mnogo boli i – ne doprinosi da nam bude bolje.

Narodi koji žive na prostoru bivše Jugoslavije, pak, imaju zaista nekoliko osobina koje bi mogle predstavljati ozbiljnu prednost u prevazilaženju gorepomenutih problema. Govorimo jezicima koji su uzajamno razumljivi. Koristili koji god dijalekat ili narečje, jezičke barijere su minimalne. Druga stavka bi svakako bila kultura. Iako se konstantno govori o multikulturalnosti i interkulturalnosti, ne mogu se sa time u potpunosti složiti. Na ovim prostorima možda se razlikuju pisma, religije i verska služenja, ali ne i kultura – kultura prema poslu, porodici i životu zapravo je vrlo slična. I treće i najvažnije – problemi! Istovetni su! Postjugoslovenski problemi i prema prošlosti i prema sadašnjosti i prema budućnosti, zajednički su.

Iz svega navedenog slobodno mogu reći da bi mladi trebalo početi da sagledaju fenomen ratova koji su doveli do raspada Jugoslavije kao na tačku spajanja i povezivanja, a ne razdvajanja i mržnje. Jer, perspektiva mladih je suštinski ista i promenu doživljava jedino prilikom preuzmanja tereta generacija svedoka i učesnika. Dokle god budemo pristajali na takmičenje u žrtvama i poređenje zločina, ostaćemo “potčinjeni i uskraćeni”.

P. S. Svaka sličnost sa delom Fjodora Mihajloviča Dostojevskog je namerna.

Bilješke

[1]Iskorišćene igle i špricevi koje su mogle videti u travi ili žbunju tokom 1990-ih godina su bili česta pojava u Beogradu. Broj zavisnika koji je intravnski unosio drogu bio je veliki i svuda su se mogla čuti upozorenja da se vodi računa kuda se hoda.

[2]Popularni nazivi za sirene za vazdušnu opasnost i prestanak vazdušne opasnosti.

Ana Radaković je rođena 1992. godine u Beogradu. Osnovne i master studije istorije završila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama na istom fakultetu gde asistira na predmetima Metodika nastave istorije i Nastavnička praksa. Teme istraživanja kojima se bavi su: istorija obrazovanja, nastave istorije i kultura sećanja. Članica je organizacije Edukacija za 21. vek i jedan je od osnivača Kluba studenata istorije „Ostrogorski“.

Esej je nastao u sklopu projekta „Jugoslavija 1990-ih godina: Ideologije, konteksti, historiografske interpretacije“ kojeg uz podršku Heinrich Böll Foundation realizira Udruženje za modernu historiju.

13.09.2021

Komentari

Samo registrovani korisnici mogu komentarisati. Prijavi se!

Nema komentara.