U našim društvima većina ne debatuje o historiji, već navijaju za svoju „historijsku istinu“

U našim društvima većina ne debatuje o historiji, već navijaju za svoju „historijsku istinu“

O položaju historije i historičara dugo se raspravlja ne samo u nauci nego i u javnom diskursu. Petar Todorov, historičar sa Instituta za nacionalnu istoriju u Skoplju, koji se bavi historijom Balkana u 19. i 20. stoljeću, kao i pitanjima historijskog obrazovanja i (zlo)upotrebe historije u savremenim društvima, u autorskom tekstu objavljenom na portalu Okruzenje.net piše o potrebi veće saradnje historičara iz postjugoslavenskih zemalja kako bi se suprotstavili politizacije historije u svojim zemljama.

Historija, piše Todorov, tačnije spor oko „istorijske istine“ je opet glavna tema u odnosima između Makedonije i Bugarske. Njeni se istoričari i političari već više decenija spore oko prošlosti, identiteta etničkih Makedonaca i pitanja makedonske manjine u Bugarskoj. Ali, ako su to prije 1990. godine radili u marksističkom kontekstu, sad to rade u evropskom kontekstu. Ali u ovom evropskom kontekstu, kao i ranije, razmjenjuju se uvrede i optužbe, a različitost odbacuje. Dok većina ljudi raspravlja o prošlosti, kao što to rade kad gledaju i navijaju za svoje omiljene fudbalske timove ili sportiste, političari se takmiče ko će dati „najpatriotskiju“ izjavu i ko će dobiti simpatije naroda i nacionalista. Pritom odbacuju se i kvalifikuju istorijske perspektive drugih kao lažne, falsifikovane, političke, uvredljive i slično. Sve ovo na dobar način pokazuje odsutnost pluralnosti i demokratskog kapaciteta u našim društvima. Naime, u našim društvima većina ne debatuje o istoriji, već navijaju za svoju „istorijsku istinu“. Ali, Makedonija i Bugarska nisu jedini primjer. Slični problemi postoje od Slovenije do Kipra i Turske. Svako ima svog istorijskog neprijatelja koji je „kriv“ za probleme sa kojim se vlastita zajednica/država suočava. Od dosadašnjih iskustava, jasno je da u našem regionu, na Balkanu, istorija i različita tumačenja prošlosti imaju veliki potencijal da stvaraju i/ili održavaju podjele.

Tadorov dalje naglašava da uvijek sebi postavljamo pitanje: šta treba učiniti da bi se stvari promijenile? Pogotovo u situaciji u kojoj očigledno nedostaje podrška vladinih, tačnije državnih institucija. Postoji puno inicijativa istoričara i svih onih koji se na jedan ili drugi način bave prošlošću. Sve te aktivnosti daju određeni rezultat, možda ne onaj očekivani, ali polako podižu svijest u društvima za različite perspektive i za depolitizaciju prošlosti. Ali, ono što možda nedostaje u našim društvima je veća solidarnost između intelektualaca, aktivista i svih onih koji se suprotstavljaju politizaciji istorije. Nažalost, veoma je teško mobilisati makedonske intelektualce i aktiviste o pitanjima i problemima vezanim za ratne zločine i pitanju nasljeđa ratova nastalih raspadom socijalističke Jugoslavije. Za Makedonce to je problem koji se tiče Bošnjaka, Hrvata i Srba, ali ne Makedonaca. Vjerujem da ni u Bosni ne misle da je problem s kojim se makedonsko i bugarsko društvo suočava nešto što se tiče njih. To je rezultat opšteg stanja u našim državicama i govori o odsustvu empatije i solidarnosti.

Vraćajući se na makedonsko-bugarski problem, Todorov navodi da je u proteklih par mjeseci ovo pitanje postalo pitanje političke egzistencije, esencijalno pitanje za veliki dio društva. Dapače, politički analitičari tumače da trenutna situacija dovodi u pitanje i EU perspektivu Balkana. Pritom, jedine reakcije su došle od strane intelektualaca iz Bugarske i nekolicine njih iz Makedonije. Pored njih javilo se još par eksperata za Balkan iz Njemačke i Austrije. Ali nedvojbeno je primjetljiva šutnja mnogo intelektualaca, organizacija koje se bave ovim pitanjima, ne samo u Makedoniji i Bugarskoj, nego i drugim državama na Balkanu i Evropi. Skoro isto kao kada se negira genocid u Srebrenici, a mnogo intelektualaca u Makedoniji samo konstatuju u svojim kancelarijama da to nije dobro. Uloga intelektualca nije da svoj posao i svoje ideje razmjenjuje sa nekolicinom istomišljenika. Očigledno da nedostaje društveno i političko kod većine intelektualaca koji se bave prošlošću i njenom ulogom i značajem u savremenim društvima. U nedostatku podrške državnih institucija, neophodna je veća i solidarnija aktivnost i jači glas svih onih koji zastupaju ideje demokratije i pomirenja i koji se suprotstavljaju zloupotrebi prošlosti za političke i nacionalističke ciljeve, zaključuje Petar Todorov.

Izvor: Okruzenje.net

Komentari

Samo registrovani korisnici mogu komentarisati. Prijavi se!

Nema komentara.