Da li je moguć „normalan život“ u BiH sa dijagnozom „dejtonitis“?

Kultna Biblioteka XX vek, koju od 1971. godine uređuje Ivan Čolović, ove godine je objavila knjigu Stefa Jansena, profesora socijalne antropologije na Univerzitetu u Mančesteru, pod naslovom „Čežnja u međuvremenu“. Knjiga je etnografska studija o „normalnom životu“ u Dobrinji, dijelu Sarajeva koje je 1995. podijeljeno između Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. Raspravljajući o državi kao akteru koji treba omogućiti „normalan život“ (kroz „normalno“ funkcioniranje gradskog saobraćaja, održavanje zajedničkih stambenih prostorija u zgradama, funkcioniranje škola i slično) Jansen pokazuje kako ljudi sa obje strane entitetske linije na Dobrinji dijele iste brige zbog (ne)funkconiranja države, ali te brige funkcioniraju paralelno bez mogućnosti da se transformiraju u „zajedničku brigu“, a krivac je „dejtonitis“ – „dijagnoza“ nepostojanja sistema i „tapkanje u mjestu“, kao rezultat Dejtonskog sporazuma, koji omogućava „vladajućim kastama“ da koriste ovo „međuvrijeme“ za svoje interese. Jansen jasno razlikuje pojmove „država“ i „državnost“ i u tom kontekstu postavlja pitanje: da li je „normalan život“ moguć pod dijagnozom „dejtonitis“?

“U dejtonskoj BiH je čekanje, i samo stratifikovano, postalo deo jedne obuhvatnije strategije vladanja: nametanja međuvremena kao okvira u kom se mogu (ili moraju) ostvarivati životni ciljevi. I mada ne verujem da su stratezi u centralama sarajevskih političkih stranaka sedeli i namerno smišljali kako da zadrže ljude u međuvremenu, siguran sam da se korišćenje tog mehanizma bar jednim delom može i mora pripisati dejtonskoj vladajućoj kasti, jer ona ga je zabetonirala i ona ništa nije učinila da se to promeni. Nisam radio ni s vodećim ličnostima političkih stranaka u BiH ni s predstavnicima inostranih agencija na privremenom radu u BiH, ali mislim da je važno da se istakne da je međuvreme bilo (i da u trenutku u kom pišem ovu knjigu nažalost i dalje jeste) njihovo vreme. Dok je dejtonitis za mnoge bio tegoba, za njih je on bio blagoslov, jer su u njemu cinično mogli da čuvaju svoje privilegije. U slučaju domaće dejtonske vladajuće kaste, to se odvijalo kanalima izborne parlamentarne demokratije. Pokušao sam da pokažem da su oba simptoma dejtonitisa njima išla u prilog: “nepostojanje sistema” ojačavalo je kontrolu koju je ova kasta vršila nad ekskluzivnim kanalima za zarađivanje, a “tapkanje u mjestu” onemogućavalo je primenu ma kog “normalnog” kriterijuma na njene postupke, pošto se za sve moglo reći da je ionako samo privremeno. “Preživljavanje”, reč koja se u dejtonskoj BiH često koristila, sugeriše nam kako je teško bilo puko fizičko održavanje u životu, ali ukazuje i na specifičnu temporalnu strukturu u okviru koje se taj život odvija, na neku posebnu razvučenost. Život pogođen dejtonitisom jeste život u međuvremenu. A za većinu je to međuvreme bilo baš, baš zlo vreme.” (str. 316-317).

Odlomak iz knjige dostupan Ovdje

Izvor: Biblioteka XX vek

Komentari

Samo registrovani korisnici mogu komentarisati. Prijavi se!

Nema komentara.